Током године православни верници посте петком и средом. Петком, то знамо зашто – због Христове смрти на крсту. Зашто и средом? Због издаје. Христос је разапет у петак, а Јуда се решио да га изда у среду. Отишао је тамо где треба и понудио своје услуге коме треба и за то му је обећано колико треба, по тадашњој тржишној цени.

Издаја данас и није тако страшна ствар. Шта је то што се никако не би смело издати? Која вредност, који однос? Издати веру? Државу? Нацију? Жену/мужа? Пријатеља? Све то се, истина, сматра негативним, лошим, али не драматично лошим.

Човек који издаје неког или нешто од побројаног у најгорем случају биће неко време негативно оцењиван, а онда – живот иде даље. Некада би човек због издаје губио главу, одлазио у прогонство, носио жиг срама цео живот, трајно губио грађанска права или само углед у друштву. Откуд је у процени издаје дошло до овакве промене? Пре свега што је мерило свих ствари човек почео да ражи искључиво у себи и својим индивидуалним изборима: ако може овако, што не би могло и другачије, ионако зависи искључиво од мог избора.

Каже се понекад да је неко издао самог себе али то је више фигуративно. Себе цео живот тражимо и успостављамо, па тешко да и можемо да смо сигурни кад смо себе издали, а кад смо себе привидним одбацивањем, заправо унапредили. Човек не може да изда себе, за то му је потребан други, или више њих, група.

Интердисциплинарана истраживања на пољу људске емпатије, саосећања, љубави, више група научника који се баве неуралним развојем, експерименталном психологијом и рачунарским наукама, довела су до занимљивих закључака.

Човек али и сисари уопште повезани су одређеним старим функцијама својих мозгова у неку врсту мреже емпатије. Међу људима, али и међу сисарима долази до одређеног неуралног усклађивања (нешто као подешавање и усклађивање фреквенције таласа). Успостављање и очување тих веза је од огромне важности за опстанак како сисара, тако и човека – кажу резултати најновијих истраживања. Скоро да је важније од хране. Повезивање између човека и пса може бити снажно и утицати на одржавање здравља и једног и другог. Кад се ради о вези међу припадницима исте врсте, та веза је још снажнија. Прекидање те везе може да доведе до озбиљних психосоматских поремећаја.

Свакодневни контакти са блиским и драгим људима испуњавају нас задовољством, подстичу лучење опијата у телу који служе као аналгетици, доносе заборав бола због усамљености који је карактереистичан за све сисаре. Изоловање затвореника у самицу на дуже време је тешка казна, а подвиг монах-пустињака је пре свега у томе да неопходност везе са другим искористе да би се чвршће повезали са Богом.

Кад нам умре неко близак ми не тугујемо за њим, него тугујемо над собом, патимо због оног што смо изгубили. И то је нормално и за верујуће и за неверујуће људе. Поверење верујућих и претпоставка да је упокојеном, ако је са Богом, боље него у садашњим околностима овоземаљског живота – не могу сами по себи да уклоне бол због растанка. Нама је тешко због нас, не због упокојених. Потребно је успоставити контакт прекинут смрћу блиске особе. Једна од великих реалних утеха коју Црква пружа је управо могућност здравог контакта и са оним кога је смрт удаљила од нас. Контакта преко Бога и кроз Бога, као Оног који је изнад времена и који спаја сада и вечност, овострано и онострано.

Већи или мањи степен емпатије код нас изазива страдање било које људске јединке, али кад се ради о припадницима неке групе са којом смо чвршће повезани („са више подешених фреквенција“) тај степен је знатно виши. Страдање и смрт истакнутих појединаца наше заједнице, без обзира што их никад нисмо лично срели и упознали, повезали се с њима, могу и те како озбиљно да утичу на нас. Њихова смрт је ускраћивање групе за нешто.

Огроман стрес и реалне психосоматске проблеме изазивају код нас кидања веза, како смрт ближњих, смрт вођа или омиљених јавних личности, тако и растурање брака, трајни растанак са пријатељима, одвајање од свог народа, … Гледано из овог угла шта је заправо издаја? Зашто нас она толико боли? Зашто је она у највећем српском идентитетском миту, Косовском, добила тако значајно место иако историја каже да неке велике издаје није на Косову пољу било? Зашто чак и данас, иако је издаја толико релативизована никоме није свеједно да ли ће му бити прикачена етикета издајника? Вере, народа…

Кад некога изда блиска особа, брачни партнер или пријатељ, најчешће долази до разлаза. Човек остаје без онога који га је издао, а са којим је имао блиску везу и базичну, несвесну „усклађеност фреквенција“. Веза се прекида. Губитак је сличан губитку који изазива смрт блиске особе. Притом издајник ту бива нешто као „убица који је убио у мени самог себе“.

Ствар се наравно за разлику од правог убиства може излечити спрегом покајања с једне стране и праштања с друге стране, али само кад су оба процеса складни. Иначе долази до мржње с једне или друге стране, жеље за правим убиством. Онај који је издан може да мрзи издајника, али он заправо више пати због свог губитка, због „смрти блиске особе“, али издајник је тај који ће да мрзи оног ког је издао. Несрећна судбина Срба који су издали свој народ и своју веру, покушали да постану неко други, а онда тако страшно замрзели оне које су издали говори о најстрашнијим димензијама последица издаје. Издаја је веома озбиљан злочин и наноси озбиљну штету, без обзира да ли се дешава у малим или великим заједницама.

Ако је издајник најближи „убици који је убио у мени самог себе“, он је за мене уствари најближи самоубици који ми намерно причињава огромну штету и бол. У случају Јуде Искариотског та чињеница се оголела његовим каснијим самоубиством. Јуда је издао не само свог учитеља и групу којој је припадао, он је издао Бога. Онај који изда Бога, самим тим постаје самоубица. Он издаје и Смисао и Љубав али и сам Живот.

Учимо се од наших предака. Није нас само свети кнез Лазар упозорио својом клетвом да је издаја највећи злочин који као припадници једног народа можемо да учинимо. Историјска личност Вука Бранковића морала је да буде жртвована јер је само највећи злочин, само велика издаја могла да учини подношљивим пораз од неверничке хорде.

Издаја је била и остала злочин. И кад се ради о издаји једног човека и кад се ради о издаји мале групе и кад се ради о издаји народа.

Издаја остаје злочин као што је увек и била. Ако издајник изда заједницу која је тренутно у забуни па не може јасно да брани своје интересе и има чак илузије по питању сопственог идентитета, злочин није ништа мањи. Напротив, већи је.

Господ је сигурно могао да спречи Јудин чин, а то што му је допустио да уради шта је урадио било је због свих нас. Јудина жртва за нас је била због тога да би издаја заувек била препозната и запечаћена као злочин из кога тешко има повратка.

За оне који се искрено кају повратка има и на самој граници смрти. После Христовог Другог доласка – повратка нема. А кад ће Други долазак бити – не знамо. Пазимо се и пазимо једни друге, али и урадимо коначно нешто на изградњи и очувању наслеђених традиционалних вредности.

Издаја као злочин релативизована је зато што су релативизоване и све вредности које она угрожава. А пре свега вредност пута ка Богу, вредност другог људског бића, вредност породице, вредност пријатељства, заједнице која укључује не само нас него и све претке и потомке.

Ђакон Ненад Илић

Loading...
Previous articleВаскршње славље
Next articleИз смрти у живот

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here