Roditeljska ljubav natera čoveka da učini nešto što nikad nije mogao da zamisli da je sposoban. Tako penzioner Radašin Petković u svojoj 83. godini života na trgu Slavija prodaje stvari od drveta koje je sam napravio na svojoj terasi.

 

Penzioner sa Dušanovca primoran je da zbog malih primanja dolazi na Slaviju, gde često provede i po 10 sati po hladnom i kišovitom vremenu.

 

“U kući imamo samo moju malu penziju, žena mi nema primanja uopšte, a treba živeti ceo mesec. Baba i ja na svakih 15 dana trošimo oko 2.000 dinara samo na lekove. Ja sam operisao oko, pa još i zbog toga moram na redovne kontrole. Imamo dvoje dece, ćerka je u Lazarevcu, a sin na Banovom brdu. Od njih imam dva unuka, koji su u osnovnoj školi. Sreća, pa su mi deca zaposlena, ali plate su im male, a izdaci su veliki. Pošto od penzije ne mogu da im pomognem, ja onda izađem ovako na ulicu, pa nekad i po 10 sati radim. Jedva smo kupili knjige za školu, a treba decu i obući, ide zima. Teško mi je i sramota me je, ali hteo, ne hteo, moram nešto da radim”, kaže skromno Beograđanin.

 

Radašin izađe na ulicu jednom do dva puta nedeljno, sedne na betonske stepenice, raširi robu koju je sam napravio i nada se najboljem.

 

“Prodajem stvari od drveta koje sam proizvodim, kašike, varjače, oklagije, merice za začin, sita. Cene su kao i na pijaci, a ima i nešto što je jeftinije, uglavnom od 100 dinara. Nemam radionicu, radim na terasi, a materijal nabavljam tako što se raspitujem na sve strane ko ima cepanice, a da mu ne trebaju, pa kad pronađem nekoliko, budem srećan, jer imam od čega da pravim robu. Za jednu kašiku treba mi najmanje sat i po, jer sve radim ručno, a to traje”, objašnjava penzioner i dodaje da zbog svojih godina jedva uspeva da donese robu sa Dušanovca do Slavije.

 

Jednom nedeljno dolazi da prodaje svoje stvari, jer kako kaže, veći deo dana provodi u proizvodnji. Prema njegovim rečima, za sada nije imao većih problema što prodaje bez dozvole na ulici. Kako je uglavnom pored pekare, kaže da ga radnici ne diraju, ali mu muku otežava komunalna policija.

 

“Znam ja da nemam dozvolu za ovakvu prodaju, ali nemam izbora. Komunalni policajci rade svoj posao, narede mi da se sklonim i ja onda moram da se pokupim. Često zbog njih i ne prodam ništa. Sramota me je kada ih opet vidim, ali nemam izbora”, završava Radašin i dodaje da se često desi da komunalna policija uopšte i ne dođe i onda tih dana gleda da napolju ostane što duže.

 

Kurir.rs/Alo/Ivana Mišić

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here