Vreme sasvim drukčije protiče kad saznate da imate rak i nemate novac da se lečite. Od tog trenutka, svaki naredni koji živite postaje veoma vredan. I baš to se desilo Nini kad je imala 38 godina.

Lekar joj je rekao da ima tumor i da treba da se operiše. Nije smela da ispriča rođacima a pogotovo ne majci jer je bolovala od visokog krvnog pritiska, a skoro joj je umro suprug. Nije mogla ni sestri da kaže jer je bila u osmom mesecu trudnoće. Nina je bila zaposlena, ne previše religiozna i nikad se nije pričestila. Ipak, bila je na molebanima ispred čudotvornih mošti svetitelja i ponekad je odlazila u crkvu. Za vreme službe i akatista jednom Svetitelju, Ninini prijatelji su joj rekli da zatraži blagoslov od sveštenika.

Posle službe, jedna žena je rekla Nini da ode još jednom na pregled. Nina je otišla u bolnicu u kojoj su joj rekli da proba neoperativan način lečenja. Svojim rođacima je rekla da ima nekih manjih zdrastvenih problema. Jedino je svešteniku ispričala šta je muči i pitala ga za savet. Sveštenik joj je dao blagoslov da čita akatist Svetom Teodosiju. Do tad nikad nije čitala akatist, ali je sad čitave godine čitala. Parohijani su zamolila sveštenika i monahe koje su poznavali da se mole za nju.

Dani u manastiru i crkvi

Nina je provodila mnogo više vremena u manastiru i crkvi, pogotovo posle svake hemoterapije i osećala se sve bolje. Pre nego što se razbolela, Nina nije verovala u Boga iako je dolazila u crkvu jer je tamo osećala radost. U početku, kad je odlazila u manastir, bilo joj je teškoda stoji za vreme službe. Ali kad se razbolela i kad su se molili za nju, to joj više nije predstavljalo problem.

Nina nije imala dovoljno novca da se leči jer njena zarada nije bila dovoljno visoka. U to vreme, Nina je radila u finansijama i njena supervizorka je odobrila da uzme novca koliko joj je potrebno za lečenje. Tako je Gospod uredio da Nina ima novca za lečenje. Otišla je u bolnicu ali nije provela ni jednu noć tamo zbog molitava Svetih Otaca Manastira. Većina pacijenata se žalila što treba mnogo da plate za sve bolničke račune. Ali zbog Božjeg čuda, Nina nije trebala mnogo da plati. Čak i kad su joj rekli drugi pacijenti da treba da časti lekare, medicinske sestre nisu htele zbog nekog razloga da prime novac.

Takođe se ispostavilo da se lek koji je Nini potreban već nalazio u bolnici tako da je bilo dovoljno za nju. Njeno lečenje je trajalo mnogo kraće od ostalih pacijenata. Primala je hemoterapiju oko četiri meseca uz povremeno zračenje. Pacijenti kažu da je ovakvo lečenje veoma bolno, ali Nina kaže da je sve izdržala zbog molitve ljudi koji su se molili za nju, ali takođe i uz pomoć Svetitelja kroz njihove mirotočive mošti. Monaške molitve su pomogle da Nina lakše prođe kroz lečenje i da sa strpljenjem izdrži bol. Lekari su joj kasnije rekli da bi voleli da su svi pacijenti strpljivi kao ona.

Lečenje radijacijom smanjuje broj belih krvnih ćelija. I kod svih pacijenata se to događalo, osim kod Nine. Broj belih krvnih ćelija kod nje je opao tek poslednjeg dana terapije (lečenja). Ovo čudo Nina ponovo pripisuje Svetiteljima i molitvama. Od svih pacijenata samo je ona odlazila u crkve i manastire i njen oporavak je bio lakši.

Mnogi pacijenti nisu mogli da izdrže terapiju pa su bili vraćeni kući da se odmore. Ali kad bi vreme prošlo, morali su da se vrate u bolnicu gde su sve započinjali ispočetka. Nina je pozivala i ostale pacijente da joj se pridruže prilikom odlaska u manastir ali je odaziv bio slab.

Jednom su u manstir doneli mošti Svetog Velikomučenika Pantelejmona. S Ninom su pošle dve pacijentkinje u manastir, jedna je skoro imala operaciju, a druga je bila invalid. Bilo je leto i veoma vruće, pa se Nina brinula da ne pozli njenim prijateljicama. Sve tri su izdržale čekanje od tri sata da celivaju svete mošti. Ipak, žena koja je bila invalid se ubrzo upokojila jer nije mogla da izdrži terapiju. Mi svi moramo da se uzdamo u pomoć, Božju, da idemo u crkvu, ali i da slušamo lekare u bolnici.

Posle bolesti, Nina je odlazila da se pričešćuje. U bolnici je dobila status invalida trećeg stepena. Ona se upoznala s Pravoslavnom verom, Svetom liturgijom, smislom života i besmrtnosti duše dok je bila u manastiru. Posle svakog pričešća, njeno zdravlje je bilo bolje. Ipak, Ninina bolest je veoma loše uticala na njenu tiroidnu žlezdu. Posle pomazanja svetim uljem, njoj je bilo bolje.

Što su i analize u bolnici dokazale. Lekari su bili veoma iznenađeni isceljenjem jer je dugo koristila veoma jake lekove. Danas, Nina više nema problema sa svojom tiroidnom žlezdom i hormanska terapija joj više nije potrebna.Tek posle pune tri godine, Nina je ispričala o svojoj bolesti svojim rođacima, a oni joj nisu verovali. Danas ide na kontrole svake dve do tri godine što znači da je potpuno zdrava.

Lekari su začuđeni kako se Nina potpuno oporavila i više nema status invalida. Sveštenik je rekao Nini da je isceljena molitvama Svetog Teodosija i svih monaha. Nina kaže da veruje da ju je Gospod kroz bolest priveo Pravoslavnoj veri. „Već dugo me je vodio ka spasenju, ali se to, ipak, desilo kroz bolest.

Od svoje bake sam dobila Ikonu Presvete Bogorodice Kazanjske i baš na praznik te ikone je jedan sveštenik pristao da bude moj duhovni otac iako me je ranije odbio jer je imao mnogo duhovne dece i zato što je to velika odgovornost.

Promenio je svoje mišljenje i baš se radujem otkad sam postala njegovo duhovno čedo. Gospod me je kroz bolest priveo veri. On svima pomaže da priđu Pravoslavnoj veri na različitenačine samo što to ljudi ne primećuju“, kaže Nina.

(Izvor: Stil.kurir.rs)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here