Pre tačno nedelju dana moj život počeo je da se pretvara u pakao, a mislila sam da sam prava srećnica što sam našla dve hiljade na ulici!

Nisam vernik, nisam ni sujeverna, u natprirodne sile ne verujem. A ipak, mislim da imam posla sa ukletim predmetom koji mi je napravio pakao od života.

Evo šta se desilo: Pre tačno nedelju dana, na ulici sam naletela na dve hiljade dinara. Oko mene nije bilo žive duše, te sam ih elegantno pokupila, sa zadovoljstvom strpala u torbu i otišla da častim drugaricu. Taj dan je prošao i svanuo je sutrašnji dan, meni poznatiji kao početak pakla.

Sela sam u kola i krenula na posao, u isto vreme kao i uvek, istim putem kao i uvek. Jedna stvar je bila drugačija, a to je da se na raskrsnici neko iz sve snage zakucao u mene. U potpunom šoku, dok su me čupali iz suvozačkih vrata, jer me je čovek udario sa moje strane automobila, gledala sam u svoja kola koja su ni kriva ni dužna potpuno razlupana.

Kako se sve dešavalo u centru grada, na vrlo prometnom mestu, policija nam je rekla da slikamo kola i pomerimo ih dok oni ne stignu. Ušla sam u kola i ustanovila da mi je u sudaru nastradao i telefon koji je bio na suvozačkom sedištu i koji se od siline udarca isprevrtao po kolima i slomio se. Potpuno je bio neupotrebljiv, što me je bacilo u još dublje samosažaljenje, jer dok je krivac za sudar javljao svima šta mu se desilo, ja nisam mogla da pozovem ikoga kako bih se posavetovala šta da radim, budući da mi je to prvi sudar u životu.

Tako sam, odsečena od sveta, sačekala policiju i čekala šta će se desiti. Dali smo izjave i već sutradan otišli do osiguranja. Usput me je čovek uveravao da će mi kola biti kao nova, a možda usput nešto i zaradim. Naravno da nije tako bilo, već se procenitelj odmah uhvatio za glavu, cokćući nad stanjem i godištem mojih kola.

Poštedeću vas tih mučnih detalja i reći vam samo da su mi kola trenutno posle ljute borbe kod majstora i da se iskreno nadam da će izgledati makar pristojno ako ne i “kao nova”, jer ako i sa njima nešto ne bude kako valja, samozapaliću se.

Uglavnom, ako ste mislili da je to kraj, nije! Jer, kao što rekoh, telefon mi je bio potpuno uništen i nepopravljiv. Prethodni telefon je poklonjen, te mi je za prvu pomoć ostao samo prastari pametni telefon, jedan od prvih na tržištu. Kako mi je dobar telefon neophodan za posao a ugovor svakako isticao za dva meseca, rešila sam da ga produžim ranije i počastim sebe novim, dobrim telefonom ne bih li se makar malo razveselila.

Kao i uvek, kupovina materijalnih stvari nije me nešto posebno razveselila iako sam u to polagala velike nade, ali telefon je svakako bio sjajan. Bio. Cela dva dana, koliko smo se družili. Trećeg dana ukraden mi je u gradskom prevozu. To je bilo juče, a ja i dalje pokušavam da dođem sebi.

Ne znam šta da vam kažem. Ja sam dobra osoba, mada to svako kaže za sebe. Sedela sam i vrtela film pokušavajući da se setim šta sam to loše uradila, i jedino što mi pada na pamet su te dve hiljade koje sam pokupila sa ulice. A ako zbog njih ovoliko ispaštam, mogu samo da poželim osobi koja trenutno šeta moj telefon makar isto sreće koliko sam je i ja imala prethodne nedelje.

D.M.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here